Али, времена су се променила , па та столетна ћирилича новина, најстарија на Балкану, годинама неће да објави ништа моје. Ја сам остао исти, али се она нешто променила . Не верујем да је пожутела од старости. Истина, када пишем износим чињенице које неумољиво разоткривају да је ова хрватска латиница ушла насиљем у српски језик, а не и из неке објективне народне потребе, и да то српски лингвисти крију од народа. Њихови претходници су 1954.г. извршавали задатак КПЈ па су са хрватским колегама договорили декларативну равноправност писама, а стварна намера је била да у Србији временом хрватска латиница замени српску ћирилицу. Политика неће да пише о томе, него се сврстала на страну лингвиста који одскора уче Србе да они имају и своју латиницу. Ни она ни лингвисти никада нису објаснили у чему се ова латиница разликује од оне коју користе Хрвати.
А да би Политика оснажила бесмислену тезу српских лингвиста да Срби имају два писма, она радо уступа простор представницима „друге“ србије. Тако је једном вођена полемика у вези ћирилице у рубрици "Међу нама", а закључена је чланком Марка Видојковића "Ћирилица" изван те рубрике, на респектибилном месту. Ваљда је
његов став и став "Политике", јер су уз текст ишле и чак две његове фотографије.
Ево шта није хтела да обави Политика.
У понечему је М.В. у праву, као, нпр., када каже да су Срби подељени на ћириличаре и латиничаре, али је много промашио када је рекао да је латиница избачена из претходног устава. Она у новом Уставу има исти статус као и у претходном из 1990. г. у којем је ћирилица устоличена као службено писмо, а питање употребе латинице регулисано је законом. То није био резултат ангажовања политичара, како пише М.В., или српских лингвиста који се ни до данашњег дана не могоше ослободити од сербокроаштине, него је то била заслуга правника академика Радомира Лукића који је ћирилицу сматрао много важном за Србе и писањем у "Политици" именовао је српским народним писмом.
Заправо , љубитељима латинице много мање је по вољи садашњи Устав којим је недвосмислено јасно одређено да се уз српски језик користи само његова ћирилица.
Знам поуздано да М.В. није у праву ни када пише да је шачица искомплексираних изданака неонацистичке омладине писањем по асфалту претила оним пешацима који не пишу ћирилицом, јер сам један од учесника у том делу. Признајем да нас је шачица, али нисмо млади, махом смо преко 50 година. Камо среће да је то радила српска омладина. Нисмо претили, него смо поруком НЕ ГАЗИ ЋИРИЛИЦУ само хтели скренути пажњу на њен понижавајући положај. Не дај Боже да се њени поклоници баве неким оштрењем кама, како пише М.В. Додуше, признајем да сам у "Гласу" објавио чланак "Ћирилица и фашизам" јер нас је Теофил Панчић назвао фашистима држећи предавање на Филолошком факултету у Новом Саду. Признао сам да ћирилица има везе са фашизмом, наводећи како је 1941.г. усташки заповедник Сарајева, католички свештеник Божидар Брале, упутио ултиматум митрополиту Петру Зимоњићу : или ће наредити православном свештенству уништавање ћириличних печата или ће остати без главе. И страдао је стари честити митрополит. Да ли уз помоћ каме, не зна се, као ни за гроб.
- 2 -
Ако смо искомплексирани зато што се нисмо приклонили ставу М.В., него ономе којег је заступао академик Р.Л., признајемо. Да постанемо будале, како нас он назива , допринео је још један академик, лингвиста Алексанадар Белић који је у својој граматици из 1940. написао да је српско писмо ћирилица. Знао је то и сваки српски сељак пре ступања на сцену југословенства, комунизма, и ових данашњих који се надахњују с оне стране велике баре.
Све књиге М.Б. су латиничне, баш као да их издаје Б -92 , али он после описаног ружења српског асфалта чини много за ћирилицу потписујући њоме сваку другу своју књигу ! Ваљда ће уз толико његово жртвовање ћирилица поново процветати и то више пута годишње. А и ми, шачица, никакви, радимо понешто. Мора да то вреди ако се нама морало позабавити и такво име као што је М.В.
Тако је управо изашла из штампе у 6000 примерака наша књига "Једноазбучје и у правопису српског језика спас за ћирилицу", којом вршимо притисак на лингвисте да у
најављеном новом правопису српског језика не поступе неуставно као када су у правопис из 21001. унели као равноправна оба писма. Спас ћирилице видимо у провереној европској формули : једно писмо за један језик.То не значи никакво протеривање латинице, него такво законско решење које ће омогућити сигуран опстанак ћирилице.
Овом књигом ћемо обавестити народ да је српска латиница данас обична подвала Србима, а како са таквом тезом у задње две године иступа и председник Одбора за
стандардизацију српског језика Иван Клајн у ситуацији када је ћирилице у јавној употреби око 2%, иницираћемо захтев за његовом оставком.
У првом Вуковом буквару из 1827. поредано је 9 европских писама са ћирилицом на првом месту. На другом месту је под именом " ILLir" ова данашња латиница, која се у међународном информатичком систему води као хрватска. У оно време за Илире су у аустријској царевини сматрани Срби католици, а када су постали Хрвати "однели су и српску латиницу". Пошто више нема Срба католика, бесмислено је говорити да и данас Срби имају два писма. Двоазбучје је сигуран пут за коначан нестанак ћирилице, јер необавештен народ овако закључује : чему уопште брига за ћирилицу кад ће нам сигурно остати наша латиница.
Својим писањем да је дошло до коначног обрачуна са латиницом, те да ми њена слова доживљавамо као "одвратна, дегенерично накривљена, убулачака усташка" , је добро за одбрану ћирилице. Српски народ јесте већ дуго трениран на равнодушност, самопонижавање и самопоништавање, али ће знати да оцени не само речник М.В., него и разлог његове нападно велике и изненадне бриге за српско писмо. Чак и искрено хтење да се ћирилица чува као једно од два српска писма, исто је као да јој кажемо збогом.
Свим својим латиничким књигама М.В. је допринео богатству хрватске културне баштине, јер у међународном информационом систему за културни и научни развој, чијих се стандарда придржавају све чланице УНЕСКО-а, не постоји одредница српски језик - латиница. М.В. се није побунио, али у сличној ситуацији јесте његов колега Зоран Костић, председник Удружења књижевника Републике Српске. Када је обелодањено да је Национална и народна библиотека БиХ и дела свих српских књижевника сврстала у босанску литературу, јавно је позвао српске писце да своја дела штампају искључиво
ћирилицом.Јер, пошто у међународној класификацији уз српски језик иде ћирилица, њихова дела ће обогатити српску културну баштину.
Немања Видић
| Коментари |
|
