Удружење Ћирилица Београд у основи има исти став као и Удружење Ћирилица из Новог Сада да ћирилица може опстати у српском језику само као једино његово писмо. Неписано правило једно писмо за један језик важи за све европске народе , а ми смо одавно део Европе, која данас, уједињена у ЕУ , негује очување и развој култура свих свих својих чланица. А у своје чланство већ је примила искључиво ћириличку Бугарску.
Подржавамо све што је у Правди од 19.02.2010.г. изнео председник ИО Удружења Ћирилица из Новог Сада Драгољуб Збиљић, али користимо прилику што је то једина преостала новина у којој се наша удружења могу обраћати јавности, па се надовезујемо на његов текст. Наш став је нешто друкачији само у вези Збиљићеве претпоследње реченице у којој каже да „српски лингвисти нису стигли да реше питање писма српског језика“.
Наиме, питање писма је решио народ на референдуму за Устав Србије 2006. г. , па по његовом члану 10. у службеној су употреби српски језик и ћириличко писмо, а коришћење латинице није предвиђено у српском језику, него само уз језике националних мањина. Тако је народ решио и поред тога што у Србији влада медијски мрак за њен национални интерес, и што су лингвисти, уз ретке изузетке, на страни латинице за коју су се по задатку КПЈ определили још 1954.г. Овим Уставом они су само добили задатак од народа да спроведу његову вољу, а то подразумева израду правописа у коме се више неће помињати латиница и узраду српског речника уместо српкохрватског, како то данас чини САНУ, накарадно и са несагледивим штетним последицама по свој народ.
Али, уместо да следе опредељење свог народа Српски лингвисти су се одважили да противно Уставу негују српскохрватство од којег су Хрвати одустали још 1967.г., а данас признају само хрватскосрпску границу. Гласноговорник лингвиста академик Иван Клајн чак јавно изјављује на једној ТВ, која је за ћирилицу недоступна као и ХРТ, да је ова латиница српска колико и ћирилица . Ваљда по томе што је ње много више на улици, па зашто се и академици са својом САНУ не би равнали по улици.
У последње време лингвисти пребацују кривицу на државу, што чини и сам Клајн говорећи да питање писма требају решити Устав и закони. Већ смо показали да је Устав то питање решио , односно решио га је народ. Закон то није решио па је и даље на снази
онај са почетка деведесетих који штити ову хрватску латиницу уместо српске ћирилице, јер су њиме предвиђене казне само за непримењивање латинице у национално мешовитим срединама. Ова Влада је припремила предлог новог закона са истим оним неуставним решењем писма ( и ћирилица и латиница у једном српском језику ) , које је уграђено у Статуту Војводине , па је морала бити покренута иницијатива за његово обарање пред Уставним судом Србије. Иста та Влада припремила је нацрт закона о трговини у којем је на доста добар начин регулисано питање писма, па смо се били понадали да ће се отклонити незамислива срамота за српски народ да је тек можда сваки трећехиљадити производ означен његовим писмом. Али нема политичке воље да се примени Устав, па се о закону није ни расправљало у Скупштини Србије.
А да ли би лингвисти смели игнорисати Устав по питању писма да нису у дослуху са владајућом политиком која је почела чак да дели и полицију по писму и територији, па јој је Војводина поклонила одела са латиничким именом Новог Сада ? Поново и у Београду видимо латиничке полицијске униформе. Наравно да су лингвисти слушкиње политике која заједно са њима одређује да се у Србији пуној промена устали србохрватство као најбољи лек против српског национализма. Оно ће у константно делити Србе, односно нагризати и топити националну супстанцу, док ће остали видови самопонижавања и самопотирања бити осмишљавани од случаја до случаја, као данас питање Сребренице.
Преваљивање кривице између лингвиста и политичара у вези латинизације адекватно је ситуацији у вези натоизације Србије. Њен председник јавно говори да ће она остати неутрална, док његов страначки колега министар војни такође јавно и отворено агитује за улазак у НАТО, па је према њему већ прилагодио и чинове. Академик Клајн одрађује посао латинизације Србије као главни рецезент ишчекујућег неуставног правописа, заједно са главним редактором проф. др Матом Пижурицом, а ваљда председник Србије неће никад јавно рећи да је за неуставни правопис и речник. У међувремену он ће ући у српску просвету и наставити са учењем из времена Броза да Срби имају два писма.
Чини нам се да ће овако потрајати све док народ не почне са протестима пред САНУ. Јер да се она искрено бринула о ћирилици свако српско дете би знало да је она једино српско писмо, па би његова заштита у Уставу била само формална.
| Коментари |
|
