Ћирилица Београд

Уз присуство неколико хиљада Новосађана као и самих потомака жртава Рације када су мађарски фашисти од 21-23. јануара 1942. побили и под лед Дунава бацили неколико хиљада Срба и Јевреја што живих, што мртвих. Поред споменика „Породица“ на Кеју жртава рације у Новом Саду, поводом 70 година од крваве мађарске рације молитвени помен је одржао патријарх српске православне цркве господин Иринеј, уз саслужење двадесетак епископа СПЦ и свештеника Епархије бачке и Исак Асијел, врховни рабин Србије. Обраћајући се скупу патријарх Иринеј рекао је да су у рацији страдали многи људи само зато што су били друге вере или нације, убијено је преко 3.400 невиних Срба и Јевреја. Свакако да је најжалосније сама чињеница да је у тим страдањима убијено преко 80. деце. Ово је за Нови Сад један од најцрњих и најкрвавијих дана у историји града. Због мира и поштовања према страдалима и њиховим наследницима: „жртве, за мир чијих душа се данас молимо, никада не смемо да заборавимо. Хришћански је да им опростимо и да се молимо, да се овакав злочин никада и не сме поновити“.

На Штранду, месту где су убијани и бацани под лед живи и мртви у време крваве мађарске рације, сваке године на тај дан, 23. јануара, Српски народни покрет Светозар Милетић, а од ове године Удружење „Ћирилица“ Београд, повереништво „Српска Атина“ у Новом Саду, организује већ четврти пут узастопно, помен за невино страдале жртве рације. Захваљујући Српској православној цркви општине новосадске и нашем цењеном свештенику оцу Сретену Поповићу одржан је парастос и подсећање шта се десило пре седамдесет година на овом страшном стратишту, месту поред Дунава.

Петар Јаћимовић
Ћирилица Београд, „Српска Атина“ Нови Сад

О СИМБОЛУ И СМИСЛУ

Ђорђе М. Србуловић

У складу са српском традицијом, Српски народни покрет „Светозар Милетић“ из Новог Сада је и ове године обележио годишњицу злочина геноцида над српским и јеврејским народом у Шајкашкој, Јужној Бачкој и Новом Саду, јануара 1942. Ове године је по први пут у организацији учествовало и Удружење Ћирилица – повереништво из Новог Сада „Српска Атина“. Такође по први пут, на позив организатора, у обележавању годишњице планираног и континуираног злочина геноцида, који ми необавезно називамо „Рација“, учествовали су и чланови Удружења сународника Русије „Луч“. У Новом Саду је током три крвава дана јануара 1942. године, убијено према потврђеним подацима и најмање 15 Руса, међу којима и девојчица од 9 година. О страдању руске заједнице јануара 1942, говорио је Алексеј Арсењев.

СНП „Светозар Милетић“ помене (ове године је одржан парастос), организује на новосадском купалишту „Штранд“ – месту где је највећи број Новосађана и убијен и где су донета тела лликвидираних по граду и бачена под лед Дунава, па је ова обала – Обала агоније. Помени, односно парастоси се одржавају сваког 23 јануара у 16,00 сати, само зато што је тога дана у тај сат, 1942, стигла наредба о обустављању „Рације“ Тог тренутка је почело сећање.

Заклонивши се од свих догађања пре, за време и после „званичног“ одржавања помена на новосадском кеју, не спорећи ником право да овај страшни догађај обележава онако како мисли да је исправно, у миру и тишини, углавном без присуства средстава информисања, били смо слободни, да по окончању парастоса поставимо питање многобројним присутним суграђанима: Шта је Симбол Рације? Текст који следи је део говора представника „Светозара Милетића“ изречен по окончању парастоса и указује на Библијску димензију догађаја:

„Седамдесет је година прошло од када се у Шајкашкој, Јужној Бачкој и Новом Саду одиграо страшни догађај, злочин геноцида, нама познат под именом јануарска Рација 1942. године. Четврта је година, како окупљени око свог пароха, на овом месту агоније, молитвено обележавамо овај догађај. И, као да током ове четири године све потпуније можемо да осетимо и доживимо присутност наших страдалих суграђана, да их боље разумемо и као да јасније него на било који други начин и на било ком другом месту, могу да чују нашу молитву.

Због тога можемо и да говоримо о оном што бисмо назвали симбол Рације. Да вам дамо, по нама, без претензије да га намећемо и проглашавамо једино исправним, одговор на питање: шта је СИМБОЛ Шајкашке и Новог Сада јануара 1942? Да ли је то страдање, смрт, масовна смрт Новосађана, како неки мисле? Да ли је то споменик на Кеју, како неки кажу? Да ли је то број страдалих, за који једни говре да је овај, други да је много већи? Да ли је нешто четврто, пето...

Загледани у вас, небо над нама, ову земљу и реку, загледани у Бога у нама, чврсто смо уверени да је симбол страдања победа живота, вечног живота, трајања. А све то, оличено је, показано и јасно као бели дан, у једној крхкој жени, која у Рацији није убијена. Кажу: преживела је. Како? То само она зна и Господ.

Јелена – Јелка Јовандић, из Јовановског краја у Новом Саду, остала је удовом кад јој се родио пети син. Сама и самохрана, дизала је своје синове. Како? Само она зна и Господ. И тако све до 23 јануара 1942. Тога дана Бора, најмлађи, имао је 15 година, Живко 20, Паја 24, Сава 26. А најстарији, Милорад 28. Пет синова, јака, потентна лоза Јовандића. Да је сваки имао само по троје деце, Јелка би имала 15 унучади, да је свако од унучади имао само по троје деце, било би 45 праунучади, 135 чукун-унучади. Није то породица, то је држава Јовандића.
Тога дана, у рано јутро, у кућу су банули војници, окупатори, злочинци. Тога дана у кућу су банули демони...

Извели су их у двориште. Једног по једног, пред њом, гледала је, убијали су: Бору... Живка... Пају... Саву... Милорада... Њихове последње речи биле су позиви мајци да им помогне. Није могла ништа друго осим да гледа. Како је сама после рекла, тела су однета, а она је делове ткива и комадиће лобања сакупљала и ставила у кутију. Нису их чак ни опљачкали, није ту имало шта да се пљачка.

Њихова тела су овде, као и тела готово свих убијених, бачена под лед Дунава. Овде, где стојимо је највећи број наших Новосађана и убијен. Место где стојимо је обала агоније.
Три дана после Светог Јована, у Јовановском крају, Јелка Јован-дић је у трену остала без синова, унчади, праунучади. Ушла је у кућу и затворила врата. Шта се иза затворених врата, ЗАУВЕК затвореног дома дешавало?

Оно људско у нама се само ужаснуто стресе и завапи: Причајмо о нечем другом!
Оно демонско у нама каже: Што се није убила, после тога је једино нормално да се убије, чему живот!

Најученији, са титулама знања нам кажу да је сигурно пореметила памећу и да је то доказано у много сличних примера и да другачије не може да буде.

Али, у свакоме од нас има и оног што је од Господа дато. Оно вечно, Божанско. Тиме се једино може објаснити оно што се десило иза затворених врата заувек затвореног дома Јовандића у Јованском крају, три дана после Светог Јована.

Јелка Јовандић је митски и зато једини истинити симбол крвавог јануара 1942 у Шајкашкој, Јужној Бачкој и Новом Саду. Зато што је вечан, надвременски.

Цивилизација ове планете већ два миленијума почива на страдању невиног Сина и немом болу Мајке која том страдању присуствује. И чуди се и пита се: Зашто? Када вам неко каже како Распећа није било, како Великог петка није било, како су Син и Мајка измишљотина, а Васкрсење празноверје, одведите тог неког на Алмашко гробље у Новом Саду и покажите надгробни споменик Јовандића.

Наша, православна, српска душа, наша ГЕНЕТИКА почива на страдању невиних синова и болу мајке која чува доказе тог страдања. И, када вам кажу како Девет Југовића историја не познаје, а Мајку Југовића је измислио надахунути и нама непознати народни песник, па није ни било освећења, одведите те неке на Алмашко гробље у Новом Саду и покажите им надгробни споменик Јовандића. То је Косовски завет, темељ Срба. Једино је он истинит.

Фашизам је поразила Црвена Армија и Народноослободилачка војска Југославије. Против фашизма на српској земљи борила се и Југословенска војска у отаџбини.

Победу над демонима у Хортијевској Мађарској, дао је Господ Јелки Јовандић. Зато је остала да траје деценијама пошто је остала без синова, унучади, праунучади... После рата, на суђењу оном мањем броју ухваћених злочинаца, рекла је да никог неће да окривљује, да ће свима Господ судити.

У њеном дому окупљали су се чланови богомољачке заједнице.

И то је оно што се једино могло десити иза затворених врата заувек затвореног дома Јовандића у Јовановском крају у Новом Саду, три дана после Светог Јована: победа вечног живота, вечног трајања... Победа на над самом суштином Зла.

По њеним синовима зове се једна улица у Новом Саду, овај град је увек поштовао све што је велико, умно, храбро и племенито. Јелка Јовандић нема улицу, по њој се не зове ни једно удружење, школа, ни месна заједница. Куће одавно нема, на месту где је била подигнуте су нове зграде, за многе нове људе, можда баш њих 135.

Али, на Алмашком гробљу у Новом Саду, постоји надгробни споменик испод кога почивају Јелка и њен супруг Ђурица. На надгробном споменику су и слике 5 синова, ћирилични текст је невешт, са правописним грешкама и душом до неба. Споменик је сама подигла Јелка Јовандић, а израдио каменорезац Олах.

И ако вас нико ништа не пита, отиђите на Алмашко гробље у Новом Саду, нађите тај надгробник, већ се распада и нестаје, упалите свећу и погледајте све те слике. Биће вам потпуно јасно зашто је и чега је све Јелка Јовандић симбол. И биће вам јасно зашто сте дошли.“