Извештај о прослави Славе и дана оснивања Удружења „Ћирилица“

Извештај о прослави Славе и дана оснивања
Удружења „Ћирилица“

Удружење Ћирилица Београд је дана 24.05.2011. године обележило дан Св. Ћирила и Методија следећим програмом:
9 часова- Литургија и сечење колача у цркви Св. Ђорђа на Бежанији
13           - Полагање цвећа на споменик Ћирилу и Методију
18           - Промоција књиге Петра Јаћимовића „Српска ћирилица“
20            - Свечани програм


Црква Светог Ђорђа на Бежанији – Нови Београд	Наш колач, вино и жито

У име Удружења „Ћирилица“ су положили венац Ацо Ђенадић и Марија Којић, а придружили су се и амбасаде земаља које пишу ћириличним писмом (Русија, Белорусија, Украјна, Бугарска, Македонија и
Република Српска)

Венац Удружења Ћирилица уз венце амбасада Белорусије, Бугарске и Русије

После промоције, Петар Јаћимовић је потписивао заинтересованим књиге.

Уводна реч домаћина Славе

Проф. др Димитрије Калезић

Ања Јанковић

Веселин Џелетовић

У свечаном програму су учествовали:
- хор Пријатељи ћирилице (премијерно извођење химне Удружења Ћирилица[1], музику компоновао Никола Зорић, текст владике Николаја Велимировића[2])
- ученица трећег разреда Ања Јанковић (рецитовала Протесну песму[3] од Мике Антића)
- ученица осмог разреда Јелена Везмар (Песма о Ћирилици[4], генерала Милоша Ђошана)
- песник Веселин Џелетовић (рецитовао је песму Бошка Топића о Ћирилици[5], и своју причу о ћирилици[6])
- Проф. др Димитрије Калезић (Беседа о историји Ћирилице)
- домаћин славе Миодраг Којић (уводна реч[7] испред Удружења Ћирилица Београд)

Сала је била премала да прими све заинтересоване!

Додељена су и признања Чувара Ћирилице:
-   Ацу Ђенадићу из Чачка,
-   Бошку Брзићу из Новог Сада,
-   Жељку Филиповићу из Ниша,
-   Новаку Ђоковићу.

У Београду, 26. маја 2011. године

Удружење „Ћирилица“ Београд.

Поштовани пријатељи, чувари Ћирилице, драги гости, часни оци,

Имам то задовољство да на овај дан Св. Ћирила и Методија кажем неку реч. Пошто је ово дан наше крсне славе, не бих говорио о раду нашег Удружења, о резултатима и проблемима којих несумњиво има, већ то остављам за крај године нашем цењеном председнику г. Немањи Видићу. За ову свечану прилику неколико речи о значају српског језика и писма и дешавањима која то потврђују, јер иако наш глас није толико моћан, то не значи да требамо ћутати. Ако не верујемо, не треба ни да постојимо, јер нисмо ни достојни наших предака.

Свима је познато каква је судбина задесила свето Ћирилово писмо. Када смо се окупили у нашем Удружењу, осетили смо потребу да се боримо за очување нашег писма, а данас после само пар година, постајемо сведоци да се поред ћирилице, топи и наш предивни српски језик, под најездом туђих речи и израза, са медија масовне комуникације.

Пре сто година о истим мукама је говорио и Петар Кочић: „То је језик као наш, а није наш, наше су речи, али језик није наш. Из тог језика не провејава дух нашег језика, то није језик који смо слушали и научили са мајчиних усана, који је краснији од пјесме, језик Вуков и језик великих наших писаца“.

Данас иста борба, као да се ништа није променило у времену, као да није протекао читав један век, па у беседи у храму Светог Саве г. Ацовић понавља:

„Никада током свог хиљадугодишњег постојања није ћирилично писмо било изложено тако суровом нападу, ниподаштавању, прогонству и срамоћењу као што је то случај у другој половини 20, века и на почетку 21. Проглашено је ретроградним, националистичким, естетски и етички недостатним, лингвистичко-фонетски скученим и прљавим леглом антиевропске и антиуниверзалне изједначујуће цивилизације, једном речју - препознато је као српско писмо. То је основна и неопростива особина, мана која потире сваку врлину. Они којима ћирилица смета сасвим сигурно своје примедбе не завршавају са њом. Тек ћемо сазнати шта им још код Срба смета осим ћирилице.“

Али суштински, проблем је у нама, пре свега у српским лингвистима који су себе прогласили стручњацима и даље српско-хрватског језичког опредељења, једној елити отуђеној од народа, која се на различите начине обрушила на наше писмо, подилазећи дневно политичким, помодним, јефтиним а суштински плаћеним утицајима.

Давно је наш Свети владика Николај опомињао: „Оно што ни комунисти нису учинили у Русији, чине сада нека Србска господа, пишу и издају листове и књиге латиницом. Ти Срби просто не знају шта раде. Они не знају да одбацити ћирилицу, значи одбацити половину Православља, одвојити се од ове србске писмености из прошлости, трампити боље за горе. То значи и увредити свете апостоле словенске Кирила и Методија, огорчити до крви србски народ и навући проклетство од Св. Саве. Не, ако Бога знате, господо србска, ако сте и учени, будите паметни.“

Данас се не може отворити дневна штампа, а да се не пронађе нови доказ о страдању ћирилице и оних који су је бранили у скорашњем времену. Дуго би трајало набрајање светлих примера. Све је почео велики сликар Милић од Мачве и његова одбрана ћирилице у Манифесту српској омладини 1962. године, а тај низ без краја ове године обележава и Ацо Ђенадић из Чачка, који је спреман и у затвор да иде због Ћирилице. У овој напаћеној земљи давно је престало нешто да се дешава случајно.

На овај дан, када славимо наше творце писмености Св. Ћирила и Методија, мало је познат један догађај из блиске прошлости везан за наше светитеље. На острву Вису, на Јадранском мору у данашњој Хрватској, подигнута је православна црква Св. Ћирила и Методија 1933. године. Наиме, после завршетка Првог светског рата, на острву Вису појавио се покрет Хрвата оријентисан ка Православљу, из властитог уверења без ичије агитације и наговора. Црква је освећена 12.новембра 1933.са жељом да се храмови подижу само онима који уједињују људе. Али Православни покрет је био под великим притиском Римокатоличке цркве, па је врхунац међуверских тензија кулминирао 1937. године. Католичко становништво острва, организовано од свог свештенства, спречило је групу православних Чеха да посети острво и новоподигнути храм. Фанатизована маса је узвикивала:“ Доље брадоње! Доље влашки попови! Доље ћирилица!“ Епилог је следећи: покрет православних је доста ослабио током Другог светског рата, а храм Ћирила и Методија је срушен после рата. Материјал порушене цркве уграђен је у градско шеталиште, а добар део је отишао на изградњу споменика народно-ослободилачкој борби.

Тако је нестала црква, више нема ни православних, нестала је и ћирилица. Сада се борба за наше писмо преноси у Београд, Бања Луку и остале српске градове.

Поштовани другови, сви народи цене лепоту и чистоту језика. И ми треба да ценимо и чувамо ово драгоцено народно благо. Против нашег језика и писма се стално и непрекидно војује и узето нам је све, на свим линијама народног живота смо ускраћени, али не дајмо свога језика и писма. То је наша нада и утјеха, јер велики руски писац Тургењев вели: „У данима када ме сумња, када ме црне и немиле мисли море, због судбине отаџбине моје, ти си једини који ми не даш да клонем, о велики, силни, сјајни и слободни руски језиче! Када те не би било, морао бих очајавати гледајући шта се дешава у отаџбини мојој.“

Нека и српски језик и свето Ћирилово писмо, буду велики и јаки као и руски језик као и наша братска и велика Русија. Нека нам је на спасење и на срећу ова наша слава.

Хвала.

Ћирилица Београд