Удружење „ЋИРИЛИЦА БЕОГРАД“ ДУШКО ПЕВУЉА СРАЧУНАТО ОБМАЊУЈЕ НАРОД Г-ђа СВЈЕТЛАНА ТАДИЋ Бања Лука Поштована госпођо Тадић! Захваљујемо Вам се на чланку
„Ћирилице све мање у именима фирми Српске“, објављеном у „Гласу Српске“ од 16.08.2010. Веома смо изненађени да су и те новине приметиле нестајање ћирилице у службеној употреби, па макар и са кашњењем од најмање 15 година. Посебно изненађује чињеница да је наслов истакнут на првој страни. Истовремено смо зачуђени да сте за најважнијег саговорника из Србије изабрали непостојеће српско удружење грађана „Култура ћирилице“ (видети на нашем сајту чланак „Ћирилица у јавном животу, или на клину и гробу“). Господин Стратимировић зарађује бринући за ћирилицу, и несвесно навикава народ да се помири са њеним значајем на нивоу фолколра. Истовремено, регистрована удружења за одбрану ћирилице, која нисте ни поменули, имају чланство које за ту сврху даје свој новац. Да нисте поменули Душка Певуљу, од вашег чланка не би било ни користи ни штете. Чак би и без њега учинак био негативан, јер сте без зле намере обелоданили немоћ државе да учини нешто, макар захтевајући примену оба писма на именима фирми које се тек оснивају (изјава Удовичића из Бања Луке). А ствар је сасвим једноставна: не постоји закон о службеној употреби језика и писма, па службеници не могу захтевати исписивање имена фирме на оба писма. Уставна одредба о употреби оба писма се онда може тумачити као право исписиоца да користи једно од писама, које хоће, а лишени су права на своје писмо они који то написано читају. Са Певуљом чланак је веома штетан по ћирилицу. Још пре 5 година „Глас“ му је омогућио да на више од половине стране хвали неку књигу проф. др Петра Милосављевића о историји писама, а била је уоквирена основна мисао да је погрешно давати писмима значење националног симбола, што значи и ћирилици. За Ваш чланак рекао је: „ ... борба за равноправнији статус ћирилице не смије бити поткрепљена тиме да латиница није српско писмо, јер је и њу реформисао Вук Караџић.“ Дакле, не предвиђа се ни макар равноправни статус ћирилице, него мање неравноправни, а у одбрани њених трагова не смије се рећи да латиница није српско писмо. Хвала Певуљи што је овим јавно разоткрио лажни став српских лингвиста да је ћирилица основно, примарно, изворно, темељно , матично и којекакво друго писмо, а они су уствари за једноазбучност, и то у латиници. Знају они добро да два писма не могу опстати у једном језику, него само обезглављују и замајавају народ . Само да је народу рекао још и то ко и када је први пут ову хрватску латиницу назвао српском. Рађању „другог“ српског писма кумовали су лингвисти тако што су га 1993. г. (после крвавог распада Југославије!) назвали српскохрватском латиницом, а 2001. г. српском латиничком абецедом. Била су то два Црногорца - Митар Пешикан и Мато Пижурица, а трећем - Јовану Јерковићу, не знамо порекло. Видимо да је Црна Гора 100% полатиничена, па зашто не би за Ватикан планину били заведени и Срби? Ваљда су рачунали да се Срби могу домоћи хрватског писма као што су се Хрвати у 19. и 20. веку домогли српског језика овим редоследом : српскохрватски – хрватскосрпски – хрватски. Проф. др Лазо М. Костић, кога проф.др Петар Милосављевић сматра највећим српским писцем у изгнанству, звао је то крађом српског језика. Каква то обавеза притишће српску памет ако не завет Брозу, који је на оном заседању у Јацу истакао само латиничке пароле, и тиме показао да таква „равноправност“ чека ћирилицу и у „светлој будућности“, све док се потпуно не пресели на српска гробља. Као да је Броз сва српска „Јајца“ ставио у процеп за сва времена! Сасвим другачији разлог што српски универзитетски професори намећу свом народу светост ове хрватске латинице чули смо у Матици српској од Мата Пижурице, главног редактора ишчекујућег правописа, који овим оправдава неуставни останак латинице и у новом правопиусу: да бисмо „знали дубровачку књижевност“. Да ни то нема никакавог смисла види се по чињеници да је та књижевност исписана на ћирилици, и да су се Срби срели са западном књижевношћу тако што је она превођена на српски језик искључиво ћирилицом много пре него што су ти професори у организацији Матице српске увели конкуренцију српском писму 1954.г., па и касније. Певуља је двема крупним неистинама, које су смртоносне по ћирилицу, дезинформисао српску јавност. Прва је у изјави да „јача позиција латинице произилази из тога што глобализација узима данак“. Да је то обично замајавање необавештеног народа види се већ и по чињеници да се „не смије рећи“ да латиница није српско писмо“. Вероватно је Певуља млади професор који још не зна да је латиница уведена у српски језик 1954.г. по налогу КПЈ, а задатак је обавила Матица српска тако што је увела српскохрватско име језика уместо српског, а латиницу и ћирилицу (тим редоследом) прогласила равноправним писмима. Хрвати су већ 1967.г.изашли из језичког „заједништва“, а Српски лингвисти и књижевници су наставили да љубе србохрватство у толикој мери да је Уставом Србије из 1990. г. службеним језиком проглашен управо српскохрватски. Народ у Србији се ратосиљао те срамоте референдумом за Устав 2006., па члан 10. садашањег Устава гласи : „ У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама регулисаће се законом, по Уставу.“ Нажалост, у Уставу Републике Српске нема овакве изричитости да је српско писмо ћирилица, што је грешка која се мора исправити ако се жели опстанак Српске, Срба и ћирилице. После доношења садашњег Устава Србије, „Друштво српскохрватског језика“ морало се преименовати у „српског“, али страхује за ову хрватску латиницу све док има и самих трагова ћирилице. Оно ће вечно остати осрамоћено и самим тим што је само 15 година раније поносно истицало да српским лингвистима нико није „наметао српскохрватско име језика“, него је оно резултат „њиховог научног уверења“! И Певуља има право на своје напред исказано „научно уверење“, али он уме и да износи у јавност очигледне неистине. Тако је рекао да је ову латиницу „реформисао Вук Караџић“. Та неистина доказује се књигама неких професора лингвиста, па и Синтаксом српског језика од Радоја Симића. Он је оборио тезу о Вуковом ауторству ове хрватске латинице, али је нашао доказ да је Вук то намеравао учинити. То му ипак није сметало да подржи Петра Милосављевића у ставу да и Срби имају своју латиницу, мада је чудно што је она идентична оној у Хрватској. Лингвиста Драгољуб Збиљић из Новог Сада, аутор десетак књига о страдању ћирилице, кога Ви нисте ни поменули, а који је својим писањем сатерао „службене“ лингвисте у мишју рупу, јавно је питао те професоре из Брозове школе зашто би Вук реформисао сам себе, ако је уистину он аутор ове хрватске латинице. Како народ, по упутству и памети својих лингвиста, брише ћирилицу, а не глобализација којој ово брисање само погодује, показаћемо открићем кога смо износили на симпозијумима о ћирилици, одржаваним у Матици српској у Новом Саду. На крсној слави код Станоја Ђујића (има осмогодишње образовање) из села Доњи Детлак код Дервенте, домаћин је овако реаговао: „Зашто се ви узбуђујете због ћирилице када је Вук нама смислио и нашу латиницу, па ће нам остати она ако пропадне ћирилица“. А на питање од кога је то научио, одговорио је да је то чуо од професорâ на ТВ. Да ли је он тако научен од стране Певуље, Петра Милосављевића, Радмила Маројевића, неког Шипке, Клајна, Мата Пижурице, или неког другог гробара ћирилице, свеједно је. И док је став свих удружења за заштиту ћирилице да она може опстати само као једино српско писмо, односно као српски национални симбол, ето Марка (Певуље) по други пут међу Србима, са поновљеним јавним одузимањем ћирилици таквог својства. Или, у Збиљићевој књизи „Окупација српског језика латиницом“, наведено је разграничење власништва писама које је начинио академик Александар Белић у својој граматици из 1940. г. Тај учитељ данашњих лингвиста, који одлазе у пензију а остављају српском народу лажну тезу о његовом „богатству двоазбучја“, рекао је да се Срби користе ћирилицом коју је приредио Вук Караџић, а Хрвати и Словенци латиницом коју је за њихов језик приредио Људевит Гај. Ето, тако стоје чињенице, господине Певуља, просветитељу српскохрватски ! Поштована госпођо Тадић, ако у „Гласу“ постоји искрена намера да се српски народ правилно информише о проблему писма, ми бисмо Вас снабдели необоривим чињеницама и поштедели Вас непотребног труда, тако да ће после Вашег новог писања власт морати проговорити и донети мере које ће вратити ћирилици оно место које јој је припадало већ хиљаду година. Тиме ћете Ви постати хероина свог народа. Са поздравом! Председник: Немања Видић Достављено : - Наслову,
11000 Београд, Ул. др Ивана Рибара 115 б
063 234 814
E пошта : info@cirilica-beograd.com
www. cirilica-beograd.com
Бр 054/10
18.08. 2010.
- САНУ,
- Матици српској,
- Институту САНУ за српски језик,
- Ректоратима универзитета у Србији и Српској,
- Филозофским и филолошким факултетима у Србији и
Р. Српској,
- Парламентарним странкама у Србији и Р.Српској,
- Председнику Републике Српске,
- Влади Републике Српске,
- Архиви.
| Коментари |
|
