Удружење „ЋИРИЛИЦА БЕОГРАД“ ТУРИСТИЧКА ОРГАНИЗАЦИЈА БЕОГРАДА ПРЕДМЕТ: Туђе писмо на улазницама за торањ на Авали Доста грађана који су посетили торањ на Авали обавестили су нас да су сви натписи на њему латинички и захтевају од нас да нешто предузмемо. Наши чланови су онда отишли на Авалу и не само да су се уверили у истинитост поменутог навода, него су видели да су латиничке чак и улазнице у издању Туристичке организације Београда. Она је показала неуобичајену храброст када је на улазници име објекта написала на српском језику хрватском латиницом (гајевицом), а испод тога на енглеском језику општом латиницом. А да би све било „кул“, цена је изражена у RSD , уместо у дин. Радити овакве ствари противно Уставу, и не обазирати се на чињеницу да је православни српски народ могао чути препоруку из овогодишње Божићне посланице о потреби неговања ћирилице, сведочи о томе да је он на путу да постане нешто друго, да ћирилички културни образац замени латиничким. Туристичка организација Београда овако нешто сигурно не би чинила да није оптерећена општим трендом латиничења српског народа, и нарочито опредељењем власти да европеизација Србије подразумева њену латинизацију. То се најочигледније доказује неуставним враћењем хрватске латинице у српски језик Статутом Војводине и Законом о службеној употреби језика и писма. Много пута смо похвалили Београд по томе што су у њему раније путокази намењени туристима исписани српским језиком и његовом ћирилицом, а онда енглеским језиком и његовом (општом) латиницом. Било је то много пре него што је 2006. г. донесен Устав Србије, чији члан 10. гласи: „У републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Српски инжењери који су пројектовали и саградили највиши објекат на Балкану су понос свог народа. Применили су најсавременија техничка решења, борили се са ледом и јаким ветром на великој висини и успели да грађење окончају без икаквих повреда, а камоли несрећа. Али се после завршетка грађења ипак догодила несрећа када је објекат обучен у страно латиничко рухо, уместо домаће ћириличко, које се овде чува активним коришћењем хиљаду година. Овим је још једном потврђено да неки школовани Срби предњаче у самопонижавању и самопотирању свог народа. Одговорни људи у туристичким организацијама Србије научили су на српским универзитетима а не на хрватским свеучилиштима да дају предност латиници над ћирилицом, чему су увелико допринели српски лингвисти, који дају властима „научну“ подршку за латинизацију Србије накарадним учењем да Срби имају два писма. Они га лансирају првенствено кроз правопис дајући хрватској латиници гајевици исти статус као и ћирилици. Тиме су постигли да просветни радници уместо да само науче децу латиници, терају их на равноправан третман писама наизменичним коришћењем приликом писања школских радова. Последица тога је губљење свести да је српско писмо ћирилица, а пошто су још и готово сви медији у Србији већ полатиничени и недоступни за ћирилицу као и у Хрватској, туђе писмо лако надвладава сопствено. Тако не само да у југословенству и србохрватству остаје старији свет чија је свест формирана у комунистичко време, него се томе приклања и млади српски нараштај. Заслугом тих лингвиста све до 2006.г. Срби су имали у свом Уставу чак и српскохрватски језик, али је тада на рефрендуму за Устав народ оборио ту њихову
лингвистичко-политичку утопију и свом језику вратио српско име. Али се лингвисти не мире, него на челу са проф. Пижурицом и академиком Клајном већ четири године муку муче како да ишчекујући српски правопис кобајаги ускладе са Уставом, а да латиница у њему остане као основа за даљу окупацију Србије са позиције те највише коте. Они ослонац налазе управо у оним школованим Србима које су већ полатиничили Србију. Нажалост, међу њима су и инжењери који су пројектовали торањ на Авали, а латинички су пројекти и свих осталих објеката који се граде у нашој држави. Поменути лингвисти неистинито објашањавају народу оволику навалу латинице у Србији неком његовом реалном потребом, а најбољи доказ тога је Ваше латиничење торња на Авали. Народ нема никакву потребу да на њему види хрватску латиницу (гајевицу), него само можда постоји потреба уског броја моћних људи да симбол српског престоног града не буде „наружен“ српским писмом. Чак и да се српски народ на реферундуму за овај Устав није определио за враћање српског имена свог језика после српскохрватског, које је наметнуо комунистички режим 1954.г. Новосадским књижевним договором, и да ћирилица није поменута и у овогодишњој Божићној посланици, несхватљиво је и понижавајуће то што бисер српског грађевинарства нисте улепшали нашим најсавршенијим писмом на свету. Они који су срушили стари торањ на Авали отели су нам колевку, али овај пример показује докле су неки школовани Срби спремни да иду у самопотирању и самопонижавању без ичије присиле. Осим ако тај процес не усмерава власт плаћањем лингвистима високих хонорара за њихово уљуљкивање Срба у југословенству и србохрватству, како би она имала оправдање да не спроводи уставну одредбу о ћирилици, и да чак чини супротно. Нпр., власт у Београду не дозвољава овом удружењу да се на градској ТВ Студио Б омогући постављање питања зашто је та ТВ латиничка и зашто неће да обавести народ о уставном решењу писма по којем је за српски језик везана само ћирилица. Торањ на Авали само је повод нашег обраћања Туристичкој организацији Београда, а у вези безразложног латиничења Србије одговорне су све њене туристичке организације. У Србији се не може купити ћириличка путна карта, ћирилички роковник или разгледница, нити било шта друго на српском писму. Чак су латиничке и карте на којима пише СВЕТИЊАМА У ПОХОДЕ. Мисли се на манастире у Србији, а колико ми знамо у њима нема ни слова латинског писма. Сведоци смо да се у култној емисији на РТС ЖИКИНА ШАРЕНИЦА све српске бање рекламирају на туђем писму. За случај да оправдање потражите и у апсолутном ћутању САНУ поводом вишедеценијске латинизације Србије, ми Вам предлажемо да се по том питању на њу не угледамо, него да чувамо ћирилицу заједно са оним делом народа који се за њу определио на референдуму за Устав. И за опстанак оволико ћирилице у јавном животу никакве заслуге немају САНУ, Матица српска ни Вукова задужбина, него наше занатлије са натписима својих радњи. Када је Вукова задужбина недавно, ипак, јавно рекла да је угрожен српски језик, није поменула и ћирилицу, иако је та повезаност утврђена Уставом. Непомињање ћирилице уз српски језик је порука да он има и латиницу. Као да је Задужбина у споразуму са државном власти, јер и она раздваја та два стуба националног идентитета, да би ћирилица остала међу Србима само у фолклорној мери. Тако она Законом о јавним набавкама прописује обавезност достављања документације на српском језику, а пошто не помиње ћирилицу све јавне набавке у Србији су апсолутно латиничке. А ми, део обичног народа изван лингвистичке струке, још пре неколико година открили смо погубност поруке лингвиста и државе да Срби имају и своју латиницу. Наиме, необавештен народ овако размишља: чему уопште брига за ћирилицу када ће нам остати наша латиница, а ионако сви други народи имају једно писмо. После зликовачког бомбардовања Србије обичан човек из народа, медицински техничар у пензији, овако је одговорио на питање какав је његов став о ћирилици:
„Да смо били јаки у ћирилици, не би нас смели напасти. По њој су видели да смо у расулу.“ Да је нама таквих академика и таквих људи у туризму ! Можда су се туристички радници охрабрили за потпуно ниподаштавање ћирилице после читања књиге др Миљојка M. Базића „Идентитет и културно наслеђе Срба“ (Научна књига КМД, Београд, 2007), у којој се ћирилица уопште не помиње, чак ни онда када он пише о споменицима крајпуташима, иако су они искључиво ћирилички. Додуше, поменуо је на једном месту ћирилицу заједно са латиницом наводећи колико је ћириличких и латиничких домунената нестало из САНУ током другог светског рата. Нестало их је приближно подједнако, из чега би млади Срби требали разумети да је наш народ одувек био двописмен. Дакле, туристички радници показивањем културног налеђа Срба игноришу значај миленијумског српског писма, јединственог у свету у толикој мери да је енглески писац Бернард Шо тестаментом оставио новац ономе ко енглеско писмо уреди по узору на српско. Истовремено, енглески туристички стратези произвели су у национални симбол двоспратни лондонски градски аутобус! И др Базић и српски туристички радници могли су научити само од српских лингвиста да ћирилица није део националног идентитета. Та теза је неозбиљна да би могла бити предмет оспоравања, али код необавештеног народа је толико штетна да су већ и туристичке стазе на српским планинама означене хрватским писмом. Када се неки људи чуде због потребе постојања оваквих удружења за одбрану ћирилице, па нас упитају од кога ви њу браните, одговоримо да је бранимо од Срба. Молимо Туристичку организацију Београда да учини за ћирилицу само онолико колико је на то обавезује Устав Србије, па неће ни бити разлога за наше деловање. Ако то изостане биће у праву они који кажу да је данашња одбрана ћирилице много тежа од оне када су на њу насртали Ватикан, аустријски цар Фрањо Јосип, Марија Терезија, Хитлер, Павелић, Броз, Ђилас и други. С поздравом ! Председник: Достављено:
11000 Београд
Др Ивана Рибара 115 б
063 234 814
063 384 020
www.cirilica-beograd.org.rs
p.invest@eunet.rs
Бр 25/10
03.05.2010.
Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава“.
Немања Видић , дипл.инж.
- СПЦ,
- САНУ,
- МАТИЦИ СРПСКОЈ,
- Туристичкој организацији Србије,
- Ректору Београдског универзитета,
- Ректору Новосадског универизтета,
- Ректору Нишког универзитета,
- Ректору Крагујевачког унивезитета,
- Ректору Приштинског универзитета,
- Ректору Бањалучког универзитета,
- Филолошком факултету у Београду.
| Коментари |
|
