ЋИРИЛИЦА У ЈАВНОМ ЖИВОТУ, ИЛИ НА КЛИНУ И ГРОБУ Стиже ми ел. поштом чланак Тање Олујић Ћирилица се враћа кући, објављен у ћириличкој „Просвјети“. Пошто сам од 1977. до рата живео у Хрватској, могу рећи да је тако било и пре рата, и да ништа друго ћириличко нисам приметио у Хрватској осим натписа на железничким станицама, после латиничког натписа. Дакле, било је готово исто као и после Павелићеве забране ћирилице. Можда сам био слабо обавештен, али нисам приметио да је било ко у Хрватској говорио о потпуном одсуству ћирилице сем Душана Драгосавца пред сам распад државе, када више није био на власти. Питао он јавно зар не би могла бити ћириличка макар једна страница Вјесника. Наравно да ћирилице није могло бити ни толико, јер се у Хрватској она одавно поистовећује са омраженим Србином (Чедом). То се у Србији никад није разумело. Чак и универзитетски професори уче народ да „ћирилица уопште није национални симбол“, па није ни важно да ли ће у тој држави хрватска латиница потпуно и коначно заменити српску ћирилицу. Ево зашто је наслов поменутог чланка тако охрабрујући. Каже ауторка да је све мање ћирилице у Србији што је више удружења која је бране. Али зато је ту, као од Бога послано, удружење „Култура ћирилице“. Истина, оно није нигде регистровано,
„нема евиденцију чланства, ни чланарину, ни чланске карте“, али има председника. Мени је познато да је то једна путујућа радионица, а није прошпартала само Србију, него је посетила и Хрватску! Стигла чак и у Италију. Ево како се то успева у општој беспарици: љубављу, како рече председник. А то га је питао нико други него - амерички амбасадор, који је, наравно, увек тамо где је и љубав према Србима !!! Познато је да Американци мењају свет „културом и љубављу“, а удружења за одбрану ћирилице делују „радикално и ригидно“, па не могу имати њихову подршку. Она су „нескромна“ и заговарају велику ћирилицу, односно ону која би живела пуним јавним животом и сведочила о стварној слободи српског народа, а не ону која која би висила на клину као какав гоблен, кожни опанак, фрула, шајкача и остали фолклорни садржаји. Неће та удружења да ћирилица сведочи само о смрти српској на гробљима, него и да сведочи о животу Срба. Да их храбри и обједињује. Она се усуђују да именују највеће кривце за небригу о ћирилици, а то су САНУ и Матица српска. Говоре да су оне националне институције, а њени делатници стручни у оној мери у којој се види ћирилица у Србији. Чак се та удружења усуђују да јавно указују на неозбиљност академика Ивана Клајна који преко ТВ накарадно учи народ „да је његова и ова хрватска латиница“, чиме схрањује ћирилицу. Па још прозивају професора Пижурицу пореклом из латиничке Црне Горе, да као главни коректор ишчекујућег новог правописа већ 4 године неће да га усклади са Уставом, по коме српски народ има једно писмо – ћирилицу. А то правда изостанком храбрости да се оспори поставка једног другог Црногорца Митра Пешикана, који је први у историји увео и хрватску латиницу у српски правопис. Истина, тада, 1993.г, заслугом лингвиста, у Србији је још увек писало у Уставу да је у службеној употреби српскохрватски језик !!! Без усклађивања правописа са Уставом, опет српска деца неће из њега разумети да је српска само ћирилица, што и даље води српско писмо у нестанак. Тако су Црногорци у Новом Саду заокружили оно што је у том граду започео још 1954. председник Матице српске Бошко Петровић, за кога проф. Милосављевић написа у својој књизи Југословенска идеја и српска мисао да је као Хрват сахрањен на католичком гробљу у Петроварадину. Удружења говоре да је лажно „српско богатство двоазбучја“ још од када је прокламовано 1954.г. па све до данас, да је оно смишљена подвала како би Срби своју бољу ћирилицу заменили лошијом хрватском латиницом, односно да би слабио српски елемент а јачало југословенство, србохрватство и братство и јединство. Тај латинички јарам није Србима наметнут само прокламацијом, него и вршењем свакојаког насиља над ћирилицом, укључујући повлачење из употребе ћириличких писаћих машина и престанак њихове производње. Нису САНУ и Матица српска криве само због несрпског правописа. Прва организује међународне научне скупове искључиво на енглеском језику, а друга није приметила да Срби на северу Србије нису слободни и не смеју у пословању користити своје писмо. Истовремено на југу Србије одборници СО Пријепоље Милан Дачевић и Небојша Минић добили су батине јер су тражили скупштинске материјале на свом писму. Те две главне чуварке српског националног бића још нису приметиле да једино држава Србија није омогућила свом већинском народу да купује рачунаре са ћириличком тастатуром и мобилне телефоне за комуникацију на српском писму. Ако њих то не занима, онда није чудо што се Велики оркестар РТС-а преобратио у - Биг бенд. Немања Видић
| Коментари |
|
