ТЕХНОЛОГИЈА ЗАБОРАВЉАЊА ЋИРИЛИЦЕ

ТЕХНОЛОГИЈА ДИРИГОВАНОГ ЗАБОРАВЉАЊА ЋИРИЛИЦЕ

Српска латиница – јеврејско-муслимански чварци!

У комунистичкој Југославији у Уставу је била одредба о „равноправности писама“. У Социјалистичкој Републици Србији у Уставу је била одредба о равноправности писама. У Југословенској Народној Армији је била одредба о равноправност писама.

Када се код Срба роди беба, сви прехрамбени производи, хигијенски и одевни предмети који се због ње уносе у кућу, имају натписе искључиво на латиници. Када дете почне да се игра, све што га окружује – играчке, сликовнице, одећа, књиге за дечији узраст, цртани филмови и друге ТВ емисије за децу – имају натписе искључиво на латиници. Техничка роба коју родитељи набављају детету – фотоапарати, музички уређаји, рачунари, бицикли, мобилни телефони – имају натписе искључиво на латиници. Писане поруке преко мобилног телефона није могуће слати другим писмом осим латинским. Кад су пошли у школу, ни у једној књижари нису постојале свеске која би на корицама и на етикети имале било која друга слова осим латинских (кинеске, турске, италијанске, хрватске свеске, јер су српски произвођачи школског прибора срачунато угушени и угашени.) Када су стасали за војску, чекала их је посебна дресура по питању „равноправности писама“. У бившој ЈНА (због младих Срба објаснићемо да је то била Југословенска Народна Армија, оружана снага некадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије) била је изричито прописана равноправност писама – српске ћирилице и хрватске латинице – у службеној употреби. А у пракси нисте имали ни „р“ од равноправности. У војном школству: уџбеници, учила, дипломе били су искључиво на латиници. У војној администрацији: обрасци, формулари, личне карте, здравствене књижице, партијске књижице, путне исправе, дозволе за излазак у град итд. били су искључиво на латиници. На предметима који су додељивани као знак признања – Медаља одличног стрелца, заставица „Најбољи возач“, заставица „Најбоља јединица“ – натписи су били искључиво на латиници. Сва војна штампа била је искључиво на латиници. У „Застава филму“ (војном наставном и документарном филмском стваралаштву) употребљавана је искључиво латиница, итд до последње поре живота у војсци.

Својим рођењем и одрастањем у окружењу искључивости латинице у „богатству двоазбучја“, млади Срби су спонтано стекли уверење да је латиница „писмо њиховог народа“, а да је ћирилица „застарело, непрактично, неупотребљиво и превазиђено писмо“. Како је дошло до тога да један мали народ – српски – „има два писма“, то млади Срби не знају, јер им кроз школски систем то нико није говорио. Ни њихови родитељи не знају да им то објасне, пошто ни њима кроз школски систем то нико није говорио, па су мислили да су по народности „Југословени“, да им је језик „српскохрватски“, да и они „имају два писма“ и да је то – „наше богатство“! Та прича о „богатству двоазбучја“ је имала за циљ да младе Србе подвргне наркози под којом би им била извршена операција испирања мозга. И пецарош риби прича да је глиста на његовој удици – богатство! Данас млади Срби испраног мозга мисле да је латиница њихово писмо, и спремни су да се туку за туђе у уверењу да бране своје!

Центар римокатоличке цркве, Ватикан, је од самог почетка своје мисионарске активности искорењивао затечена писма код народа којима је пренео хришћанску веру. Тако су нестали етрурско писмо, британски огам, британске руне, скандинавске руне, мађарске руне, глагољица, готица, ћирилица, илочко писмо на Филипинима, више сликовних писама код разних народа Јужне Америке, итд. И православни српски народ је на својој кожи осетио бодље ватиканске гвоздене метле. Пошто је Ватикан у Западној Европи искоренио сва друга писма осим латинског, устремио се и на српску ћирилицу. У Аустријском царству и касније у Аустро-Угарској двор и Католичка црква су све чинили – па и насиље – да Србима избију из главе њихово хиљадугодишње писмо, јулијански календар и православну веру. Стварањем Југославије, ватиканско насртање на ћирилицу је добило нови, југословенски израз. Ватикан поред своје основне делатности, верске, има и моћну привредну делатност, само што неуки Срби за то не знају. Зараду од те привредне делатности улаже у своју даљу мисионарску и прозелитску делатност – ширење римокатоличке вере. Један од видова те прозелитске активности је и искорењивање преостале ћирилице. Пракса га је уверила да је на правом путу: кад се Срби одрекну ћириличног писма, касније лако мењају и веру и нацију! Дубровчани су у средњем веку себе сматрали Србима католичке вере и писали су ћирилицом. То што су католици, није им сметало да се сматрају Србима. Кад су се под утицајем Ватикана одрекли ћирилице, престали су да се сматрају Србима и постали су – Хрвати! Ватикан значајним финансијским средствима међу Србима стиче нову запрегу која ће уместо њега теглити његова кола и остварити његов циљ – пресловљавање српског народа. Такву запрегу и тегљаче тражи првенствено у културним и просветним институцијама српског народа – међу академицима, министрима, универзитетским професорима и наставницима српског језика, књижевницима, уметницима, а изнад свега међу лингвистима, његовим хајкачима који ловину (српски народ) нагоне пред његову пушку. Ватикан је своје лингвисте, гониче српског народа, снабдео и нарочитим оружјем – „српскохрватским језиком“ и примамљивим мамцем – „богатством двоазбучја“! А и једно и друго је – подвала! Језик једног народа називати именом другог народа, а да тај други народ не жели ни да изговори име првог народа а камоли да свој језик назове његовим именом, то није ништа друго него за бакшиш директно преузимање на себе послова некога ко српском народу ради о глави. Кад буде постојао „францускоиталијански језик“, тад ћемо видети да ли би могао да постоји и „српскохрватски језик“. Што се тиче „богатства двоазбучја“, колико је то заиста „богатство“ види се по томе што Хрвати као ђаво од крста беже од тог „богатства“ и грчевито се држе свог „јада и беде једноазбучја“. А обогаћивању арсенала оружја за одстрел српског народа допринео је и српски академик Иван Клајн својом изјавом на једној телевизији, која такође спада у хајкаче и гониче, да је „и латиница српско писмо“! Српска латиница – јеврејско-муслимански чварци! А тај италијаниста је на челу групе хајкача који прописују српском народу име језика и број писама! У време Мире Марковић једна професорка географије је у Нишу била постављена за директора медицинске школе! Њој је додељена политичка, а не просветна улога. И Ивану Клајну је додељена политичка улога, а не лингвистичка, па је даље свеједно да ли је он германиста, италијаниста, металург или археолог. Ко бира чланове САНУ и каква је у томе улога Ватикана, то треба да кажу други. Ја само отворено постављам питање.

Ни данас, када је Србија остала сама на остацима просторâ које је она ослободила, што од Турака, што од Аустро-Угарске, њен језик и писмо нису остављени на миру, и даље су предмет насртаја лешинара у виду лингвиста и наставникâ српског језика који сами нису знали – а ја бих рекао да нису ни хтели да знају – да кажу деци како је дошло до тога да српски народ – и једино српски народ! – има два писма, и који сами признају да је „српскохрватски језик њихово убеђење“, а „двоазбучје – богатство“! Језик са два национална имена и два писма, као и теле са две главе, нису никакво „богатство“, него трагедија, катастрофа и ужас! И данас се наставља черечење српског језика и ћириличног писма, и то баш тамо где га нипошто не би смело бити – у српској школи! Ево једног најсвежијег примера који показује како баш српска школа – свесно или несвесно, свеједно, али ефикасно – пуца у памћење српске младежи, а то значи и српског народа. 26.3.2010. г. на нишкој тврђави за ученике од првог до осмог разреда основних школа одржан је четврти крос АК „Нишки маратон“. Пластичним тракама обележена је тркачка стаза кроз тврђаву. На тим тракама ширине четири прста (преосталим од ранијег такмичења) писало је ћирилицом „Првенство Србије у кросу“ (сл. 1). Тај натпис нико није видео, због димензија и места налажења тих трака. Али зато натпис „START“, “CILJ“ и преглед сатнице тркâ (сл. 2, 3 и 4) је видео и запамтио! свако од учесника трке – и ђака и наставника. Ако бисте наставницима организаторима трке указали на ово, сместа би вам показали да су обезбедили „равноправност писама“ (равноправност видљивог и невидљивог!). И у СФРЈ, и у СР Србији, и у ЈНА је постојала „равноправност писама“ у прописима, на папиру, а у стварности та „равноправност“ се сводила на искључивост туђег писма – хрватске латинице. У сећању деце са те трке остало је само оно што су могли видети – натписи на латиници. Невидљиви ћирилични текст је остао само као изговор организатора да је „обезбедио равноправност“, а деца, корак по корак, памте само оно што су видела. И тако млади Срби доспевају у заблуду о латиници као „њиховом писму“, а њихово стварно писмо ћирилицу полако избегавају, потискују и заборављају.