СКАНДАЛ БЕЗ ПРИМЕРА И ПРЕМЦА Једна од најлепше опремљених књига, каква се не среће годинама, појавила се ових дана у издању, заслужног и истрајног у промовисању српске књижевности и српске науке, Завода за издавање уџбеника, под насловом: „Људи интелектуалне врлине“, поводом 170 година САНУ (Српске академије наука и уметности).. У том погледу сва признања и све похвале издавачу, који нас је, међутим, ипак ставио пред једну неразрешиву загонетку. Наиме, не зна се писац ове књиге, која је настала компилацијом разних биографских текстова, углавном објављених у Станојевићевој „Енциклопедији“, са некима који су потписани само са „Прир.“, што би требало да значи приређивач одн. приређивачи, чија се имена налазе тек на самом крају књиге, тамо где се редовно ставља отисак тзв. Каталогизације CIP – Народне библиотеке Србије:Мирољуб Албијанић, Милован Витезовић и Миодраг Матељевић; дакле један књижевник и два математичара. Ови овако „прикривени“ приређивачи, потписани су са – „Прир“.
Испод уводног текста, са насловом, који je некаква парафразa наслова целе књиге: „Знање као интелектуална врлина“, који, међутим, представљајући антологијски збир мисли великих филозофа прошлости, нема много везе са садржајем књиге.
Срећом или нужношћу, након реченог текста, следи прави увод у ову спомен књигу,: под насловом: „УЗ СТО СЕДАМДЕСЕТУ ГОДИШЊИЦУ СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА“, којим се прати њен развој од постанка 1841, као „Друштво српске словесности“, преко „Србског ученог друштва“ 1864, до 1. новембра 1886, када је преименована у Српску Краљевску Академију, да би 1945, у новим друштеним условима, постала коначно: Српска академија наука и уметности.
Желим да подвучем да су приређивачи, за мене бар, веома лепо истакли да је прво друштво (Српске словсности) имало свој основни циљ у „ширењу наука на српском језику и усавршавању српског народног језика“, друго (Српско учено), да се „занима наукама и вештинама, уколико се оне понајвише односе на Српство“… који су се циљеви, у каснијим периодима, а поготову са нестајањем српске државе 1,. дец.1918, до дана данашњег, успутно а и свесно замагљивали, тако да „Српска академија наука и уметности“, све више постаје и настоји да буде „космополитска“, као да је спутавају оквири ове наше мале, али – српске земље! У том погледу веома су карактеристичне последње године, кад се под видом избацивања дневне политике из САНУ, избацило највећим делом све оно што је аутентично српско! Са којим се „поступком“ посебно хвалио њен садашњи председник.
Ипак, ми бисмо да подсетимо да ни садашњи Закон о САНУ, не иде далеко од речених настојања, па тако стоји, да: „САНУ развија и подстиче науку, организује и унапређује основна и примењена научна истраживања, подстиче и унапређује уметничку делатност, и тиме доприноси општем добру н а р о д а (С.Т) Републике Србије и државе. Академија је установа од посебног н а ц и о н а л н о г (С.Т) значаја“
Подвукли смо, намерно, два појма, од којих први показује да се силом Закона жели „Српска академија наука и уметности“ да учини мултиетничка и мултикултурална, дакле да се одвоји од свог српског бића. Да би се у другом подвученом појму,. одједном појавио у једнини појам нациооналног, што на најбољи начин открива хаос у прозападној власти, која себи дозвољава да помиње националне интересе, али никако и српске!
У САНУ постоји Одељење Друштвених наука, и, близу је памети, да је оно морало да истакне да у тзв. дневну политику, не спада питање одржавања националног српског идентитета, српске нације, која више од десет векова не само да опстоји на Балканском полуострву, већ је добрим делом, чак и преко својих моћи, омогућила стасавање других нација, па и оних који су све чиниле, касније, да нас потамане и сатру корене нашег постојања. То Одељење, заједно са Историјским, требало је да помогне САНУ да изађе из своје одсуствујуће цитаделе, да охрабри и подржи право на одбрану српском народу, који је са свих страна нападан и сатанизован, управо због тог светог и неотуђивог права сваког народа, да се брани..
Не може се сматратии дневном политиком слободно и неспутано разграђивање и уништење српског образовног система, а да САНУ, која слави 170 година континнуитета, запоставља управо почетне задатке због којих су њене претече, основане, као што смо горе навели, још од 1841. САНУ је морала да делује и због увођења тзв. Болоњске декларације, која је направила хаос у нашем високообразовном школству. Она чак није ни питана за мишљење пре него што је та Болоња уведена! И уместо да јавно протествује што је заобиђена, она ћути, и прави се невешта. Другим речима, САНУ је прогласила дневном политиком све оно што је у супротности са виталним интересима српског народа, а све са жељом да се не замери актуелној власти, која вршља по целом пресеку јавног и друштвеног живота и рада, иако је састављена од неуких, недораслих, па чак и недобронамерних људи, који раде по наредбама својих власника. Ту околност и ту чињеницу САНУ је морала да констатује као опасност по опстанак свог, српског народа, и да ултимативно захтева од власти све оно што је нужно да се тај опстанак одржи и подржи у развоју. САНУ је морала да демистификује све пароле и опредељења, било аутохтона било наређена, да им одреди припадајуће, погубно место, са научног и историјског становишта, а не да се и она прикључи жалопојкама и јадањима да Србија иде стрмоглаво у свој амбис! Тај амбис није дошао сам по себи, он је последица нечијег хтења и рада, и задатак је САНУ да то са становишта свог свеукупног здравог и патриотског ума, разоткрије и осуди.
Уместо гог и таквог става и рада, у непотписаном тексту у овој књизи, као да се тражи и афирмише постојеће стање, јер се „ствара нова научна али и друштвена клима, у којој држава све више тражи акцију Академије и академика, у проналажењу решења за важне друштвене подухвате; пре свега, у домену науке, образовања и културе“: Нема шта, ову је неистину требало написати! Нигде и никад САНУ није примећена са било каквом нужном акцијом у овим областима! А колико та држава цени САНУ и науку уопште, видело се и по томе, што је Министарству просвете придодата и наука, а да, како је рекао проф. Крестић, на Скупштини Академије, САНУ није реаговала на ову очиту деградацију науке у целини.! Отуда делује као каква гротеска, следећа мисао непотписаног чланкописца: „Само стабилна и самостална Академија у стању је да, на прави начин реагује, на промене и реформе у друштву!“ Или се то САНУ жали или тражи за себе алиби; тј, пошто није самостална, ни стабилна, она и не може да реагује на промене и реформе у друштву“ Просто, фантазија!
--------
Подељена у шест поглавља (Друштво Српске словесности, Српска краљевска академија – председници: Српска краљевска академија, Српска академија наука и уметности – председници, Српска академија наука и умености, и Чланови САНУ кроз историју), ова књига, иако има пригодни карактер, корисно ће послужити свима онима који буду желели и имали потребу да се упознају са њеним 170 годишњем постојањем, као и о њеним члановима (100 редовних и 50 дописних) подељеним у 8 одељења за (Математику, физику и гео науке; Хемијских и биолошких наука; Техничких наука, Медицинмских наука, Језика и књижевности, Друштвених наука; Историјских наука; Ликовне и музичке уметности ). Чини се да би било природније да су приређивачи поређали одељења оним редом како су настала, водећи рачуна о оним основним циљевима који су били назначени још 1841, уместо што су та одељења ставили на зачеље, на рачун оних из егзактних наука, тј. да у још већој мери природним редоследом истакну и подвуку српску природу и карактер САНУ, што она, очигледно, не жели..
На крају, да кажемо да приказ ове књиге не може никако да заобиђе оно што је био повод његовом наслову. Дакле – скандал.
У четвртом делу књиге, где су представљени председници САНУ, од времена 1945 – 2003, тј, Александар Белић, Илија Ђуричић, Велибор Глигорић, Павле Савић, Душан Каназир, Александар Деспић и Дејан Медаковић. На жалост, потписани аутори који су их представили, изгубили су из вида свој осноцни задатак. Наиме, сви су они представљени оним што их је издвојило од осталих научника, којим су, као такви, постали академици, међутим, мало или скоро никако не пише шта су они учинили и чиме су се обележили као председници САНУ. Отуда и разлика у обиму њиховог представљања, што је наравно зависило и од самих писаца тих биографија, њиховог познавања дела онога о коме су писали. Тако се десило, да је Белић добио 29 редова, Ђуричић 12, Глигорић 15, Савић 21, Каназир 19, Деспић 18 и Медаковић 21 ред.
За неупућеног читаоца, могла би ова несразмера да буде и упут у величину и вредност дела некадашњих председника. Ово утолико пре, што су у петом делу књиге, који је насловљен само са СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ, представљен ововременски Извршни одбор, који чине председник и његови „флигел ађутанти“ – за Природне тј, Друштвене науке, као подпредседници, са генералним секретаром, као и са председником Огранка САНУ у Новом Саду. И сви они представљени су овећим портретима у колору (за разлику од претходних са мањим сликама и једнобојним!), са натученим и непотписаним биографијама, што значи да су они сами били своји представљачи, па самим тим, имали су и „извесну“ слабост према себи и својој величини. Тако је председник Никола Хајдин себе уоквирио на 7 страница, подпредседник Љубиша Ракић на 2 ½; подпредседник Никола Тасић на 2, генерални секретар Димитрије Стрефановић на 6, а председник огранка у Н.Саду на 3 ½ странице! Лепо! И поучно! Треба ценити себе! Једноставно речено, претходници садашњих челника САНУ у поређењу са њима, су безначајни и случајни скуп људи, док су ови садашњи –права су луча микрокозма! Дакле, њен спас и гарант њеног просперитета! Нечувено!
Ипак, да се послужимо уводним делом ове књиге: „Најважнији од свих вредностин и норми служе углавном да човека учине скромним, и захтевају од њега да своју енергију и живот не посвети себичним и баналним циљевима, већ да стреми најбољим и највишим могућностима своје природе….Човек може бити у центру унивезума и мера свих ствари, само ако је рационалан, само ако је у стању да обузда и контролише своје себичне интересе, рђаве импулсе“.….
Биће да се садашњи Извршни одбор није бавио тим вишим моралним постулатима. А и што би, кад имају јавну подршку свих чланова, сем једног, ког смо ми назвали јединим Србином у САНУ. Наравно то је професор Василије Крестић. Хвала му!!!. ..
Слободан Турлаков
